Киноправда Институт је непрофитна организација, чија се мисија огледа у истраживању разноврсних хоризоната филмске уметности, њене прошлости и будућности.

Институт је основан у окриљу Задужбине Владе Петрића из Америке, и кроз истраживачко-издавачку делатност представља јавности свој делотворни рад. Наше седиште је у Београду, при Југословенској кинотеци, где осмишљавамо и развијамо пројекте на међународном нивоу.

Име Киноправда Институт потиче од серијала кратких филмова Кино-Правда, чувеног совјетског синеасте и теоретичара, Дзиге Вертова. Киноправда је двоструки омаж, јер се такође односи на лик и дело Владе Петрића, легендарног професора филма на Универзитету Харвард, тачније на његову антологијску књигу Конструктивизам у филму (кључно дело о Дзиги Вертову на енглеском језику).

Више

Влада Петрић

Биографија

Живот и дело Владе Петрића, професора Хенри Лус катедре за филмске студије на Универзитету Харвард; суоснивача Харвардoвог филмског архива.

Више

Библиографија

Књиге, есеји и чланци

Више

Филмографија

Филмови, ТВ и видео радови

Више

Вести

20.05.2022.

Књига маратонског интервјуа с проф. Владом Петрићем

Неуобичајен, годинама вођен интервју Мелихе Правдић са истакнутим филмским теоретичарем и аутором Владом Петрићем (1928-2019) објављен је у књизи “Влада Петрић – До следећег ултиматума”, у издању РТС-а, Задужбине Владе Петрића и Киноправда института.
Књигу с поднасловом “Интервју у настајању” представили су 19. маја у Југословенској кинотеци писци Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије, Вуле Журић, члан Издавачког одобра РТС-а и Горан Гоцић, рецензент, те филмолог Грег Декјур (Де Цуир) у име Задужбине Владе Петрића и Киноправда института, као и ауторка Мелиха Правдић, новинарка Радио Београда 2. Многобројне поштоваоце Петрића, професора на Харварду, поздравио је управник Музеја Кинотеке Марјан Вујовић, а након промоције приказан је филм из фонда Кинотеке Кавез, у режији Петрића, сегмент омнибуса Време љубави (1966).

“Професор Петрић је био несвакидашња појава у нашем културном животу. Имала сам срећу да га упознам преко пријатеља. То су били дивни сусрети. Али када смо кренули у овај посао, почело је заоштравање”, рекла је Мелиха Правдић, која је затражила интервју с Петрићем 2006. године, када је добио награду Мартовског фестивала за животно дело. Он је, међутим, одбио уобичајена питања и, какоје испричала, поставио ултиматум да не помињу речи уметност, филм, литература, позориште. Тако је започео разговор о многим деликатним питањима, а понајвише о темама из области религије и уопште људског односа према Богу, о феноменима на које је имао амбивалентне погледе. За снимање радио емисије никада нису усагласили термин. Према речима Мелихе Правдић, Петрић је био непредвидљив, питања су се множила, навирале су нове ситуације које је требало анализирати, рад се уозбиљавао и потрајао, с прекидима због његових одлазака у Америку и њених других обавеза, готово десет година. “Био је веселе природе, инспиративан. Истовремемо, тежак човек, али нисам му остала дужна, стајала сам иза свог става. Мислим да је то што је говорио подстицајно за размишљање. Пошто интервју није добио радијску форму, сматрала сам да је природно да рукопис, који је Петрић ауторизовао, понудим РТС Издаваштву”, изјавила је Мелиха Правдић.

Рецензент Горан Гоцић, који је написао и поговор за књигу, истакао је да је топло препоручује читаоцима као дубински интервју с Петрићем, те поменуо да га је добро познавао и да је реч о једној неодољивој личности, великом козеру и провокатору. “За особу која ради интервјуе, чиме се и сам бавим, потребан је исповеднички таленат, сличан оном који имају свештеници, способност да хватате мисли у лету, слушате саговорника и постављате питања по његовим шлагвортима. Мелиха је то постигла. Други таленат је организаторски, да дођете до људи који су познати а мало доступни, а и да то продате неком медију. Мелиха је и ту показала способност”, оценио је Гоцић. Петрић је, како је додао, био “невероватни компликатор”, прилично тежак за сарадњу. “У питању је била његова амбициозност око свега што ради. Мелиха се изборила са свим препрекама које јој је постављао и ево ту је књига. Уживање у њој је велико”, рекао је Гоцић.

Вуле Журић, напомињући да није упознао Петрића, истакао је да је то “једно од имена које повезујемо са оним што смо запамтили када смо почињали да гледамо филмове, кад нас је биоскоп омађијао и када је филм био једна врста религије”. Оцењући да РТС Издаваштво “постаје све важнији издавач”, али се “не труди много да рекламира те књиге”, које нису комерцијалне, али су квалитетне, Журић је рекао да је ово “једна у низу тих добрих књига о филмској и телевизијској, стваралачкој култури без које нема укупне културе”. “Драго ми је што се успоставља пракса да РТС Издаваштво објављује књиге својих људи, који раде на РТС-у, а драго ми је и што сам био нека врста посредника за ову књигу, мада Мелихи није ни био потребан посредник”, изавио је Журић. У овим интервјуима, како је рекао, Петрић се “јогунио, али се јогунила и Мелиха, није дала на себе и на професију новинара, оног правог какви су некада били и какви су све мање. То је посебан квалитет”.“Ова књига је једна константна полемика. Мислим да ће се сваки читалац у неком делу помало и изнервирати, али с обзиром да је све то јако духовито писано, односно речено, то је још један квалитет”, рекао је Журић, захваљујући ауторки што је “имала енергију и вољу да уобличи те разговоре у књигу која ће остати као вредан документ, сведочанство не само о једном великом човеку него и о једном времену”.

Владимир Пиштало имао је задовољство да упозна Петрића и брзо га је заволео.
“Читајући ову збирку разговора, сећам се како је волео да контрира људима. Био је провокатор, али онако дечијег типа. Увек је имао елемент шале и чаплиновско непоштовање за норме. И био је веома демократичан према младима и према људима уопште. Он је био велики човек, са Харварда, али није посматрао друге са висине, умео је да се повеже и створи неусиљену атмосферу”, рекао је Пиштало.
Пиштало је поменуо да му је Петрић често говорио о праву човека да умре кад сам одлучи.
“Мучио га је бесмисао живота и како се супротставити томе. Он се супроставио шалећи се и непоштовањем правила. Долазио је у цркву, али као агностик. И у овој књизи многе странице су посвећене његовом отпору према организованој религији. Али мислим да је то заправо била озбиљна запитаност над питањима Бога и човека”, рекао је Пиштало.

Грег Декјур се такође присетио личног односа с Петрићем, кога је упознао као студент у Америци, мада не на Харварду. “Био нам је гостујући професор. Прво предавање, о Орсону Велсу, цело је одржао говорећи о само првих пет минута филма Тоуцх оф Евил (1958). То је била искра која је запалила моју животну љубав према фиму”, рекао је Декјур, који је наставио контакт с Петрићем и када се доселио у Србију.
Декјур је представио планове Киноправда Института, који је посвећен промовисању лика и деле Владе Петрића, као и истраживањима у области теорије, историје и естетике филма и уметности уопште.
Први велики пројекат биће комплетно дело Владе Петрића у 15 књига. Ту су и пројекције, изложбе, као и активности за надограђивање Легата Владе Петрића при Филмском архиву на Харварду, који је он и основао, рекао је Декјур.

Преузето са портала http://seecult.org/vest/knjiga-maratonskog-intervjua-s-prof-vladom-petricem