Author: kinopravda

Владимир Влада Петрић (11. март 1928, Прњавор, Краљевина Југославија – 13. новембар 2019, Београд, Србија) био je истакнути теоретичар, историчар и естетичар филма, професор Харвардовог универзитета и суоснивач Харвардског филмског архива. Професор Петрић је први научник који је стекао звање доктора филмологије у Сједињеним Америчким Државама, на Њујоршком универзитету, 1973. године.</p><p>На почетку своје стваралачке каријере бавио се филмском, телевизијском и позоришном режијом, да би се касније усредсредио на експериментални филм у разним формама. Добитник је низа награда у земљи и иностранству, међу којима и престижну награду њујоршког Антологијског филмског архива (2011), као и Сретењски орден (2019), одликовање Републике Србије из области културних, просветних и хуманитарних делатности. Научна истраживања која је вршио г. Петрић на пољу америчке и совјетске киноматографије представљају врхунска достигнућа у сфери филмских наука (филмологије).

Влада Петрић је похађао прва два разреда основне школе у Босанском Прњавору. Пред Други светски рат, учио је гимназију у Босанкој Градишки, одакле је заједно са породицом протеран у Србију. Његов отац добио је запослење као геодет у Панчеву, где Петрић завршава гимназију и полаже велику матуру 1948. године. Као гимназијалац био је члан Драмског студија при тадашњем Панчевачком позоришту, којим је руководио познати руски редитељ и педагог Алексанадр Верешчагин. Године 1949, положио је пријемни испит у Драмском студију Народног позоришта у Београду и у Високој филмској школи (у Толстојевој улици на Дедињу). Иако је позориште било његова „прва љубав”, Петрић се ипак определио за Високу филмску школу, којом је тада руководио загребачки позоришни глумац Вјекослав Афрић, редитељ првог југословенског играног филма, Славица (1946). После припајања Високе филмске школе са Академијом за позориште, филм, радио и телевизију, г. Петрић постаје асистент код Вјекослава Афрића (класа режије) и Јосипа Кулунџића (класа глуме), истовремено настављајући студије на Филозофском факултету Универзитета у Београду, где дипломира на одсеку за Енглески језик и књижевност 1956. године, а две године касније, 1958, дипломира позоришну режију у класи Јосипа Кулунџића. Године 1959, постаје вандредни професор историје филма на Академији за позориште, филм, радио и телевизију, а наредне године добија звање редовног професора.

Као редитељ на Радио Телевизији Београд радио је од њеног оснивања, 1958. године. Учествовао је у реализацији и извођењу првог телевизијског програма (пренос позоришне прадставе обављен је 28. децембра 1958. године). Била је то представа Атељеа 212, Љубовнаја завист через једне ципеле, Јоакима Вујића, у адаптацији и режији Владе Петрића. Са овом представом, Петрић је добио награду за режију на Стеријином позорју (1959). У периоду од 1960. до 1965. руководио је филмским одељењем на Радио Телевизији Београд; био је уредник филмског програма и редитељ драмских емисија. На сцени Српског народног позоришта режирао је ритуалну драму Слово светлости, по тексту који је приредио Зоран Мишић, музику је написала Љубица Марић, а главну улогу играо је Раша Плаовић. У рукописној оставштини г. Петрића налази се обимна хроника о процесу настајања овог експерименталног сценског остварења.