У новембру 2020. године обележавмо прву годишњицу упокојења Владе Петрића

Први пут упознао сам Владу када сам постао шеф Катедре за филмске студије на Универзитету у Њујорку. Не сећам се тачно како се то десило, али су Влада и његова супруга Дара постали блиски пријатељи мени и мојој супрузи Миријам. Често смо посећивали једни друге код куће. Ја сам често позивао Владу да одржава предавања у Музеју модерне уметности у Њујорку (МоМА), када сам постао шеф тамошњег Филмског одсека, а и он је мене позивао да држим предавања на Харварду. Моја жена и ја смо били ожалошћени када смо чули да је Дара претрпела мождани удар док су њих двоје боравили у Београду, што нас је довело да сазнања да не само што неће моћи више да отпутују из Београда, већ и да ће морати да продају свој стан у Кембриџу и да раздају многе ствари. Тако смо ми једног дана одлучили да отпутујемо за Београд да бисмо их видели. Била је то тужна посета, јер смо знали да ће то бити последњи пут када ћемо бити заједно. Када се Влада растао са нама у последњој ноћи наше посете, приметио сам да – иако нам је био окренут леђима – плаче, као и ми. Када сам годину дана касније сазнао да је Влада преминуо, осећао сам се као да је један део мене нестао. Недостаје ми.

[Тед Пери, Миделбери, САД, новембар 2020. године]