U novembru 2020. godine obeležavmo prvu godišnjicu upokojenja Vlade Petrića 

Prvi put upoznao sam Vladu kada sam postao šef Katedre za filmske studije na Univerzitetu u Njujorku. Ne sećam se tačno kako se to desilo, ali su Vlada i njegova supruga Dara postali bliski prijatelji meni i mojoj supruzi Mirijam. Često smo posećivali jedni druge kod kuće. Ja sam često pozivao Vladu da održava predavanja u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), kada sam postao šef tamošnjeg Filmskog odseka, a i on je mene pozivao da držim predavanja na Harvardu. Moja žena i ja smo bili ožalošćeni kada smo čuli da je Dara pretrpela moždani udar dok su njih dvoje boravili u Beogradu, što nas je dovelo da saznanja da ne samo što neće moći više da otputuju iz Beograda, već i da će morati da prodaju svoj stan u Kembridžu i da razdaju mnoge stvari. Tako smo mi jednog dana odlučili da otputujemo za Beograd da bismo ih videli. Bila je to tužna poseta, jer smo znali da će to biti poslednji put kada ćemo biti zajedno. Kada se Vlada rastao sa nama u poslednjoj noći naše posete, primetio sam da – iako nam je bio okrenut leđima – plače, kao i mi. Kada sam godinu dana kasnije saznao da je Vlada preminuo, osećao sam se kao da je jedan deo mene nestao. Nedostaje mi.

[Ted Peri, Midelberi, SAD, novembar 2020. godine]